- PRI­RE­DIO:
MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ
Moj dje­da je bio ože­njen Isi­do­rom So­ko­lo­vić (1884–1956), kćer­kom Sve­to­za­ra So­ko­lo­vi­ća, do­bro­sto­je­ćeg tr­gov­ca iz Sta­rog Be­če­ja. Oni su ima dva si­na, mog oca Đu­ru (1905–1992), ko­ji je po stru­ci bio eko­no­mi­sta, i stri­ca Iva­na (1906–1986), ko­ji je jed­no vri­je­me bio su­di­ja, a po­tom advo­kat u Zre­nja­ni­nu. Dje­da i maj­ka Isi­do­ra, ko­ju smo mi unu­ci zva­li maj­ka Lo­la, raz­ve­li su se po­sli­je ne mno­go go­di­na brač­nog ži­vo­ta. Po­red dru­gih raz­lo­ga što je br­zo do­šlo do nji­ho­vog raz­vo­da, je­dan od zna­čaj­ni­jih bio je i taj što je me­đu nji­ma bi­la ve­li­ka raz­li­ka u go­di­na­ma. Dje­da je bio dva­de­set go­di­na sta­ri­ji od maj­ke Lo­le. U sva­kom slu­ča­ju, moj otac i stric ra­no su osta­li bez maj­ke, ko­ja se po­sli­je raz­vo­da vra­ti­la ro­di­te­lji­ma u Sta­ri Be­čej, a dje­ca su osta­la s dje­da Va­som u Se­ge­di­nu, gdje su po­ha­đa­la naj­pri­je osnov­nu ško­lu, a za­tim ma­đar­sku pi­a­ri­stič­ku gim­na­zi­ju. Po­sli­je raz­vo­da ni dje­da, a ni maj­ka Lo­la, ni­je­su stu­pi­li u dru­gi brak.
Po­red po­sla ko­ji je oba­vljao kao in­že­njer ge­o­me­tar, što je iz­i­ski­va­lo če­sta pu­to­va­nja po ra­znim pred­je­li­ma ta­da­šnje Ugar­ske, dje­da je upra­vljao i ima­njem od oko 70 ju­ta­ra ze­mlje. Sva ze­mlja na­la­zi­la se u ata­ru se­la Đa­le, ko­ja je od Se­ge­di­na va­zdu­šnom li­ni­jom uda­lje­na oko 13 ki­lo­me­ta­ra. To ra­sto­ja­nje dje­da je la­ko i br­zo sa­vla­da­mo če­za­ma, u ko­je je imao upreg­nu­tu omi­lje­nu ko­bi­lu Či­nu, ara­ber­ske ra­se. U Đa­li smo ima­li i ku­ću i ve­li­ki plac, ko­ji se sa­sto­jao od dvo­ri­šnog i ba­šten­sko-vo­ćar­sko-vi­no­gra­dar­skog di­je­la. Za­hva­lju­ju­ći to­me što je zbog pri­ro­de svog po­sla pu­to­vao u mno­ge kra­je­ve Ugar­ske, u ko­ji­ma se na­la­zi­lo ra­zno­vr­sno ve­o­ma kva­li­tet­no vo­će, ono ko­je mu se do­pa­lo dje­da je do­no­sio u Đa­lu. Zbog to­ga je nje­go­vo vo­će u či­ta­vom kra­ju bi­lo po­zna­to ne sa­mo po ra­zno­vr­sno­sti već i po kva­li­te­tu. Tu tra­di­ci­ju od­ga­ja­nja do­brog i kva­li­tet­nog vo­ća na­sta­vio je da nje­gu­je i moj otac u vri­je­me mog dje­tinj­stva, sve do svr­šet­ka Dru­gog svjet­skog ra­ta. Moj brat Alek­san­dar (1930) i ja sa­mo kao đa­ci u ljet­njim i je­se­njim mje­se­ci­ma zre­lo vo­će iz­no­si­li na đa­lin­sku i kr­stur­sku pi­ja­cu, gdje smo ga zbog od­lič­nog kva­li­te­ta la­ko i br­zo pro­da­va­li. Moj za­da­tak bio je da na kan­ta­ru mje­rim vo­će, a bra­to­vljev da pri­ma no­vac. (...)
Kad je iz­bio Pr­vi svjet­ski rat, moj dje­da, otac i stric ži­vje­li su u Se­ge­di­nu. Dje­da je kao re­zer­vni ka­pe­tan od­mah bio mo­bi­li­san. Ali, po­što je imao pe­de­set go­di­na, ni­je išao na front. Slu­žbo­vao je kao po­za­di­nac i kao ta­kav tru­dio se da u ra­znim pri­li­ka­ma po­mog­ne svo­jim Đa­lin­ci­ma. O to­me mi je jed­nom pri­čao dje­da Jef­ta Lan­coš, naš kom­ši­ja u Đa­li. Re­kao mi je da ga je dje­da Va­sa spa­sao da ga ne po­ša­lju na front. Da je ta­kve uslu­ge u vri­je­me ra­ta moj dje­da či­nio Đa­lin­ci­ma, po­tvr­đu­je i moj iz­ne­nad­ni su­sret s Pi­štom Ve­šcem, Ma­đa­rom iz Đa­le. Pr­vih da­na po iz­bi­ja­nju ra­ta 1941. go­di­ne ja sam se sa svo­jim vr­šnja­ci­ma igrao na tzv. sta­rom gro­blju. Sta­ro gro­blje na­la­zi­lo se u ne­po­sred­noj bli­zi­ni ku­ća ko­je su pri­pa­da­le Ma­đa­ri­ma. Taj dio se­la mi smo zva­li Ma­đar­ski kraj. Ne znam ka­ko, ali pri toj igri, kad sam bio uda­ljen od gru­pe svo­jih sa­i­gra­ča, od­jed­nom se kraj me­ne na­šao Pi­šta Ve­štac. Ona­ko grub, ru­žan, ra­zrok, sav odr­pan i za­stra­šu­ju­ćeg iz­gle­da, čvr­sto me je uhva­tio za ru­ku i iz­ne­bu­ha, pri­je­te­ći mi re­kao: „Tvoj dje­da je u vri­je­me ra­ta spa­sa­vao Sr­be, a ni­je ma­rio za nas Ma­đa­re. Sad je do­šlo vri­je­me da se va­ma Kre­sti­ći­ma osve­ti­mo”. O tom su­sre­tu s Pi­štom Ve­šcem istog da­na is­pri­čao sam ocu, od ko­jeg sam čuo da je moj dje­da po­mo­gao svim Đa­lin­ci­ma ko­ji­ma je bio u pri­li­ci da po­mog­ne.
Kad se Austro­u­gar­ska 1918, ras­pa­la i kad je iz­vr­še­no raz­gra­ni­če­nje iz­me­đu Ma­đar­ske i Kra­lje­vi­ne Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca, Đa­la je, na op­šte odu­še­vlje­nje nje­nih mje­šta­na, ogrom­nom ve­ći­nom Sr­ba, po­sli­je iz­vje­snog ote­za­nja pri­pa­la Kra­lje­vi­ni Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca. Ona je po­sta­la naj­sje­ver­ni­ja tač­ka no­ve dr­ža­ve u Ba­na­tu. Bu­du­ći da se či­ta­vo dje­di­no ima­nje na­šlo u no­vo­stvo­re­noj Kra­lje­vi­ni, on je bez ko­le­ba­nja od­lu­čio da s po­ro­di­com na­pu­sti Se­ge­din i na­sta­ni se u Đa­li. Me­đu­tim, dje­da se ubr­zo po pre­se­lje­nju u Đa­lu raz­bo­lio. Te­ška re­u­mat­ska obo­lje­nja, ko­ja je vje­ro­vat­no za­ra­dio zbog te­ren­skih po­slo­va in­že­nje­ra ge­o­de­zi­je, obo­ri­la su ga u po­ste­lju. Po­što je po­stao ne­po­kre­tan, po­sli­je du­žeg le­ža­nja za­hva­ti­la ga je i de­men­ci­ja. Bri­gu oko nje­go­va­nja dje­de i upra­vlja­nja ima­njem pre­u­zeo je moj otac. Zbog to­ga je bio pri­nu­đen da na­pu­sti ško­lo­va­nje, ko­je su i on i stric, po­sli­je do­la­ska iz Se­ge­di­na, na­sta­vi­li u Ki­kind­skoj gim­na­zi­ji. Za­ni­mlji­vo je da su obo­ji­ca, iako do­bri đa­ci, u še­stom raz­re­du gim­na­zi­je išli na po­prav­ni iz srp­skog je­zi­ka. Do to­ga je do­šlo za­to što su od ro­đe­nja ži­vje­li u Se­ge­di­nu, bez maj­ke, okru­že­ni slu­ga­ma i slu­ški­nja­ma Ma­đa­ri­ma, što su po­ha­đa­li ško­le na ma­đar­skom je­zi­ku. Srp­ski su go­vo­ri­li, ali s iz­vje­snim ka­rak­te­ri­stič­nim ne­do­sta­ci­ma svoj­stve­nim oni­ma ko­ji­ma to ni­je ma­ter­nji je­zik. Otac se su­o­čio s ve­li­kim pro­ble­mom oko upra­vlja­nja ima­njem i na­sled­stvom za­to što je bio ma­lo­lje­tan. Da bi to pi­ta­nje na što bez­bol­ni­ji na­čin ri­je­šio, po­kre­nuo je po­stu­pak da ga sud pro­gla­si pu­no­ljet­nim pri­je no što na­vr­ši go­di­ne u ko­ji­ma se sti­ca­lo pu­no­ljet­stvo.
(Na­sta­vi­će se)